Такав блог, ће да Бог

Битисање

dzepnavenera | 29 Oktobar, 2017 13:22

Битисање

Ти тамо, а ја нигде,
тескобу убија рад,
само су очи у мени велике,
за скок је потребан и безбедан пад.
Живети живот без себе,
у углу срца ту ми је дом,
па зашто онда, све реке што овде хуче,
никада неће, пливању да ме науче?!
Природа нествар од лепоте ствара,
јесен бремену и плод у њој,
зиму раскошну, Аурору веселу,
пролеће пчела рој, али не,
не видим, мене у њој.
Гегаће дани,
поглед ка југу тупо се оштри,
само пој птица у шуми,
потврдиће,
да сам, од меса и кости.

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

Ноћ као бољка

dzepnavenera | 29 Oktobar, 2017 13:09

Ноћ као бољка

Ноћ мркла, 
погасле звезда свит,
у Теб` лампе загасите жмире,
сенке по зиду, памте моју бит.
Дал` ти љубав сад мрчи свест,
па ти светлост одагна мене,
тражећ` таму угледа обзор, 
прогоњене жене.
У пренос мога неспокоја,
оживе сенка,
прстом ти клати,
час насрне груд'ма белим,
час плачним оком невеселим.
Зид је само,
шарен од превијања сена,
ноћ је само,
крвава бољка њена.

Велика Томић

 

 

Бојно поље

dzepnavenera | 28 Jul, 2017 00:53

Бојно поље

Дан буран, вече тихо,
свашта би, свега,
смех, сузе, песме, таблић....
Кроз отворен прозор,
чујем како гласно добује киша,
начас ме свеж талас,
запљусне свежином
и пожелим нешто лепо да напишем...
Мисли се упола стиха прекидају,
коме, зашто, чему...?!
О неком? Празна сам...
О мени? Досадна сам...
Патриотске? Народу коме до живота није?!
И тако...
Одлучих се
за тупо добовање кише
и осећај као после боја
русвај испреплетених мисли
као код рањених и мртвих
рука и нога, где год која.

Велика Томић

Не дам снове

dzepnavenera | 28 Jul, 2017 00:50

Не дам снове

 

Не дам снове,
за камење драго и безличне сене, 
што ме у глуво доба прате, 
за топлином ћилима где те у ноћима има,
и бисере просуте да те врате.

 

 

Не дам снове,
знаш ли колико сам пређе уткала,
и шаре прстима шарала,
меслећи на тебе, 
грешила и поново парала?

 

 

Не дам снове,
за игру мирну уз музику тиху,
ко ће ми коло по ћилиму играти,
док ти около бацам цвеће,
и осмехом од срца сочним, сијам од среће?!

 

 

Не дам снове,
док ми у сну долазе да ме просе,
стргају ћилим са мене.
Не дам! Вратите га! 
Да покријем груди обнажене.

 

 

Не дам снове,
за то мало среће и постељу од сатена,
знам, да на додир њена мекоћа стресе,
не дам ћилим, на под да ставиш 
да ми снове партфиш разнесе.

 

Велика Томић

 

Фотографија корисника Велика Томић 

Марама

dzepnavenera | 09 Jul, 2017 23:04

Марама

Ромињам
као киша јесења
ситно, уједначено
зар је све речено?
Не, није!
У теби се крије,
кључ од Раја,
и мојих
замишљених загрљаја,
и оне монсунске кише,
да све на влагу мирише,
испод мојих ноздрва,
та поплава твоја.
Зар је то тај Рај,
обична бљузга и крај?!
Што шљапках,
као деца мала,
упрљах стопала,
лепу хаљиницу
и кренух низ улицу.
Погледом ме испрати
са жељом да се вратим,
само језик да скратим.
И нека се само мисли море,
за добробит теби створе.
Језик зубима скратих,
мојој кући се вратих,
зидану од чежње
у разне боје
још један сувенир,
ставих око врата,
цветну мараму, као дар
да ме дави њен господар.

Велика Томић

 

 Фотографија корисника Велика Томић

Божур плаче

dzepnavenera | 09 Jul, 2017 22:45

Велика Томић: Божур плаче

 
 
 
 
 
 
1 Vote

 


Сунце се за облаком сакрило

подвирује над пољаном Божурова

зрачком малим главе да му греје.

Божур плаче за Сунцем целим.

 

 

 

 

Полумесец шоту игра са Даницом,

игру српску где се шотке са кораком боре, 

од Дренице друге наше Свете горе.

Божур плаче за Месецом целим.

 

 

 

 

Божур у корове расте

зар се крв јунака у коров претвори?

Па не може главу да промоли.

Божур плаче, за чистотом својом.

 

 

 

 

Божур плаче, за куће наше

што се Крстом и Иконом,

Славом и Сабором кићаше.

Божур плаче, за знамењем својим.

Ивањдан

dzepnavenera | 07 Jul, 2017 23:01

Ивањдан

Раном зором, на Ивана Купале,
сиђе Сунце Живој Води,
зарони се, да се бољке ослободи.
Живо, здраво нагло скочи,
да га виде људске очи,
сину јако, зраци бљеште,
ајте млади и невесте,
на купање што раније,
да вам вода болест смије.
Нађи момче, цвет папрати,
који никад не процвета,
да те води тајна снага,
до склоништа закопаног блага.
Исплети венац девојче,
погледај кроз њега момче,
да и теби светлост сине,
као дар жељене судбине.
Све велико и све мало тога дана, 
ватру прескакало,
да их здравље свију прати
и злу болест, огњем протерати.
Шумадинка лепа вила,
на вр' брда, "Живу Ватру" запалила,
другарице њене миле у коло се ухватиле,
запевале, заиграле и ватри се обраћале,
да им даде те радости, 
као Земљи све плодности.

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

Жива ватра

dzepnavenera | 07 Jul, 2017 22:58

Жива ватра

Нећу 
више 
кроз 
венчиће
ја 
гледати
момчиће
нит'
желити
с тобом
срећу
ал'
умрећу,
умрећу.
Што 
сам 
ватру 
запалила
и 
угараке 
поделила
себи 
нисам 
ја 
узела
зато 
ми 
је
душа
свела.

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

Лето је било

dzepnavenera | 07 Jul, 2017 22:55

Лето је било

Било је лето,
са мирисом чежње,
када дах лепоте слади
и једно путовање,
кроз небиски свод,
да облаке беле,
свије на груди.

Било је лето,
а ја летња трешња,
што одгризом сочним,
засладих усне,
суве к'о барут,
целивајући пустиње
на јастуцима црним.

Било је лето,
са сјајем у оку,
што сунце упери зрак,
у ту зеницу дубоку.
Свуче јој мрене,
разголи мреже,
отвори поглед, што до звезда сеже.

Било је лето,
ја звезда мала,
загледах се у извор,
да обзир видим,
а тамо лепоте порочне,
одвукоше ме,
у дубине моћне.

Било је лето,
и ја са њим,
горела и прегорела
сунчајући стопала.
Ходајући по врелом камену
тој трешњи укусној
да нађем замену.

Било је лето,
као нека давна лета,
и спарина клета,
поквари оморином,
тај диван хлад,
под нашом боровином.

Велика Томић

Моја Љубав

dzepnavenera | 03 Jul, 2017 23:46

 

 

 Моја љубав

 

Снаге још увек у мени има,
тера ме да скочим немирима,
и загазим у воде дубоке,
расула се љубав у моје потоке.
И по стрњикама оштрим,
што ранише ми стопала, 
ту је и добрим делом остала.

 

 

Да је тражим, да је скупим,
да ми тече у слаповима, 
сваки слап да ми име има.
У балама да је заденем,
крај поточаре старе,
високо под небом, 
у велике камаре.

 

 

Да се брчкам и пастрмке ловим,
да силније песмом од њих жуборим.
Око бала игру заиграла и ране крвавих стопала, 
на њима видала.
Скупићу је! 
На једном ће месту бити,
спавати, јести и као воду је пити.

 

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

Алекса и Анђа

dzepnavenera | 23 Jun, 2017 10:17

Алекса и Анђа

Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! - промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу. Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна. Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало. И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује. И пита се, зашто прошле године оде на пазар? Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице. То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну... Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући. Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе' замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож' да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал' к'о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в'ра ал' даље не може. И дође в'р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату... не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! - довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма... није као коса њена.

Такав блог, ће да Бог!
Велика Томић

 Innebygd bilde 1

Родићу љубав

dzepnavenera | 17 Jun, 2017 14:04

Родићу љубав

Родићу љубав,
да нико не види,
сакрићу се у кукурузе,
у браздама дубоким.
На шушљикама меканим, 
годишње бреме да истурим.
Завијањем Вучице дотакнућу Месец.
Урликом распрснути све оне Звезде ,
разбежаће се од таласа
што по мени језде.
Моје очи као Небески свод,
угледаће, тај дуго чекани Пород.
Понећу срп стари,
окачен испод трема,
ту нису годинама љубав рађали,
само се надали, у нади за'рђали.
Пресећи врпцу, везати у чвор
да се из ње роди, нови Пород.
Раширићу руке у стабла тог класја
да уживам Светлост која ме обасја.
Родићу љубав и моју жељу,
урликом, на том забрањеном весељу.

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

 

Река

dzepnavenera | 16 Jun, 2017 19:58

Река

Два 
Су 
Тока
Једна
Река,
Док 
Се
Чека
Да
Се
Споје
И 
Потеку
Удвоје.
Кривудаве
Стазе
Њине,
Од 
Камења
И
Врзине.
Љубав 
Влажи
Тло
По 
Стази,
Водом 
Мије
Ерупције.
Спремно
Чека,
Да 
Потече
Мирна
Река.

Велика Томић
 
 Фотографија корисника Велика Томић

Свирка

dzepnavenera | 14 Jun, 2017 12:45

Свирка

Хеј ти мала девојчице,
са хаљином од латице,
као крв црвене,
од руже једре и румене.

Столу моме хајде дођи,
ногом босом, к'о гудалом прођи,
распевај ми срце свело,
куковима махни, то заносно тело.

Да повратим жар у души,
тугу за њом, свирком ти угуши,
распевај ми све дамаре,,
за љубав, моје драге старе.

Кад би она овде била
настала би урнебесна,
таква игра, таква песма,
ој љубави, ти потресна!

Зато сада лете чаше,
због љубави дивне наше,
О, да ми је да се створи,
да јој кажем, да је волим!

Оће сутра глава луда,
да тумара којекуда,
тражећ' само бледе сене,
као радост у те жене.

Де, ти седи лепотице,
и прекрсти ножичице,
да ме сете на те њене.
тако дивно прекрштене

Велика Томић
 Innebygd bilde 1

Госпо мила

dzepnavenera | 10 Jun, 2017 10:01

Госпо мила

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо
дошло време за кантар,
њише се, важе.. 
Није ти жао комадића душе
дато пролазнику
већ ти жао госпо, 
стопала твога меканога,
што се шаре на њему црташе,
канџама оштрим.
Птичјим млеком га мазала,
натапала, белила.. да буде невино,
да не упрља постељу белу,свилену
Зар тебе, о умна госпо,
да посаде на магарцу?!
Гукни! Њачи!
Не бој се, 
то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив
да се у њедра свије.
О, чујте Судови и Пороте
гукнула сам, 
како што је!

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb