Такав блог, ће да Бог

Родићу љубав

dzepnavenera | 17 Jun, 2017 14:04

Родићу љубав

Родићу љубав,
да нико не види,
сакрићу се у кукурузе,
у браздама дубоким.
На шушљикама меканим, 
годишње бреме да истурим.
Завијањем Вучице дотакнућу Месец.
Урликом распрснути све оне Звезде ,
разбежаће се од таласа
што по мени језде.
Моје очи као Небески свод,
угледаће, тај дуго чекани Пород.
Понећу срп стари,
окачен испод трема,
ту нису годинама љубав рађали,
само се надали, у нади за'рђали.
Пресећи врпцу, везати у чвор
да се из ње роди, нови Пород.
Раширићу руке у стабла тог класја
да уживам Светлост која ме обасја.
Родићу љубав и моју жељу,
урликом, на том забрањеном весељу.

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

 

Река

dzepnavenera | 16 Jun, 2017 19:58

Река

Два 
Су 
Тока
Једна
Река,
Док 
Се
Чека
Да
Се
Споје
И 
Потеку
Удвоје.
Кривудаве
Стазе
Њине,
Од 
Камења
И
Врзине.
Љубав 
Влажи
Тло
По 
Стази,
Водом 
Мије
Ерупције.
Спремно
Чека,
Да 
Потече
Мирна
Река.

Велика Томић
 
 Фотографија корисника Велика Томић

Свирка

dzepnavenera | 14 Jun, 2017 12:45

Свирка

Хеј ти мала девојчице,
са хаљином од латице,
као крв црвене,
од руже једре и румене.

Столу моме хајде дођи,
ногом босом, к'о гудалом прођи,
распевај ми срце свело,
куковима махни, то заносно тело.

Да повратим жар у души,
тугу за њом, свирком ти угуши,
распевај ми све дамаре,,
за љубав, моје драге старе.

Кад би она овде била
настала би урнебесна,
таква игра, таква песма,
ој љубави, ти потресна!

Зато сада лете чаше,
због љубави дивне наше,
О, да ми је да се створи,
да јој кажем, да је волим!

Оће сутра глава луда,
да тумара којекуда,
тражећ' само бледе сене,
као радост у те жене.

Де, ти седи лепотице,
и прекрсти ножичице,
да ме сете на те њене.
тако дивно прекрштене

Велика Томић
 Innebygd bilde 1

Госпо мила

dzepnavenera | 10 Jun, 2017 10:01

Госпо мила

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо
дошло време за кантар,
њише се, важе.. 
Није ти жао комадића душе
дато пролазнику
већ ти жао госпо, 
стопала твога меканога,
што се шаре на њему црташе,
канџама оштрим.
Птичјим млеком га мазала,
натапала, белила.. да буде невино,
да не упрља постељу белу,свилену
Зар тебе, о умна госпо,
да посаде на магарцу?!
Гукни! Њачи!
Не бој се, 
то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив
да се у њедра свије.
О, чујте Судови и Пороте
гукнула сам, 
како што је!

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

Света садашња Земља

dzepnavenera | 09 Jun, 2017 07:18

 

 Света садашња Земља


Опрости ми Душане, 
опрости ми и ти Главо раздвојена,
где је и моја задојена,
да будемо велики,
да будемо људи.
Срамота ме је.
Стидим се Рода свога.
Зашто ме нисте потурили,
међ' латине варалица да будем?!
Што сте ме на Свету Земљу усадили,
Божуром главе да вам китим,
на поломљеном камену, 
што скршише арнаути?
Није ми тешко саставила сам те плоче,
душман је то па му није замерити,
вера му је таква.
Но, ми реците Правоверци,
оно што мене мучи,
зашто глођете Косовске кости
растрвљене лешинарима разним?!
Зар вам из очију не цури суза црвена?
Зар вам нису поља од Божура румена?
Од кога сте се прокужили, 
па лајете као дивљи керови,
кидишете на своју колевку,
на брата што се у њој љуља?!
Балама остаљјате траг,
да вам се семе потурено не затре?!
Зар ту крпу расцепљену од Космета,
не крпите, но је черечите!?
Срам вас било странике и странчице,
пљувачице, ко ће зараженом пљувачком даље да добаци.
Душане, одсеци им лајаве језике,
па немушти нек палацају
да народ не трују!
Поганством се сопственим заразили!

Велика Томић

 Фотографија корисника Велика Томић

 

Камени цвет

dzepnavenera | 09 Jun, 2017 06:54

 

 Камени цвет

На
Камен
Сиви
Стоји
Цвет
Раскошан,
Редак 
и леп.
Гледа
Стално 
У воду,
Туга
Нека, 
Ту је
А далека.
Пролазе,
Mиришу
А он 
Чека
Кишу.

Велика
Томић

"Kada se sećam dana tuge, proganjaju me uspomene. Kada se sećam dana sreće, ja proganjam njih."

Robert Brault

 Фотографија корисника Велика Томић

Песма

dzepnavenera | 08 Jun, 2017 18:43

„Non vibrato“

Твоје песме ја још чујем,
увукле се тад под кожу,
виолином, вибрато када свирну.
Aх, лепоте! 
У срце ме.... дирну!
На гудалу струји жица,
скочи дама са ружама,
та весела старичица,
па се попе на столове,
гудиш, свираш 
све до зоре.
Природни су то флажолети,
издржи, 
пробај одолети?!
Није могла, 
није крила то играње, 
то цупкање,
на свом лицу разоткрила.
Погледи се разменише, сјајни,
пуче осмех,
тај бескрајни. 
Свирац нагло звуке скрати,
првим прстом притиснуо
тад је жицу, скратио. 
Брже, боље схвати 
и четвртим тад дохвати,
ту се смути, 
ту се слети
и одсвира, вештачки флажолети.
Временом је научио,
гудало је користио,
без прстију дира срце,
у музици празне жице.
Као свирац, стари зналац,
изабрао један правац,
виолинисти према стилу,
па засвира, ко зна зашто?!
Без нота „non vibrato“.

Велика Томић

 Innebygd bilde 1

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb