Такав блог, ће да Бог

Алекса и Анђа

Дође ли Алекса?- довикује му жена из кухиње.
Аха! - промрмља Алекса да смандали питање.
Алекса, изува каљаве ципеле и оставља их на новине испред куће, тромим, тешким ногама улази у собу и спушта се на отрцану стару фотељу. Дан му је био тежак. Притисла му душу мора, стисло га са свих страна. Алекса, човек који је у селу важио за шаљивџију, стално би неког засмејавао, за домаћина, за човека код којег су долазили по савет, волео је песму игру, знао је то што би сељани рекли да носи и некако му пристајало. И он се заглиби, загази у живо блато није важно што ноге укаља, њих ће да опере, већ душу, душу не може, не вади се, само се склупчала и намотава се као клупко све више, себе нити зна нити уме да светује. И пита се, зашто прошле године оде на пазар? Чак у то село где не залази, да гледа јуницу, кад му није било ни до пазара а ни до јунице. То мора да је Божији тефтер, који се тешко отвара и који нико не може да прежврља. Те ту, набаса на удовицу расну, кршну, дрчну... Како је знао да се шали, на ту шалу јој и смекша срце, те и она поче да трепка са оним њеним црним очима. И ни пет ни шес, распали се огањ, почеше оне жишке да прште, тамте вамте, ус плот, ус тарабу, паде ти Анђа на барабу. Алекса, окачи оно гуњче на рамена, подбочи се око струка, звиждуће и сав распеван се врати кући. Оста Анђа, косе да сабира да се приуреди од шока што је снашао, зар она таква , важећа за неосвојиву Терезијину тврђаву, да јој један уштогљени, пун себе' замрси косе, да подивљају да не може да их сабере?!
Чека, да јој поново дође или абер неки да јој пошаље, а зна добро да од таквих само душу отрује. Није јој више ни до пара, ни до пазара само се смуца и приказује не би ли га поново угледала. Јави се једном, тобож' да јој нешто рече штуро и траљаво и на њено мазно мјаукање обрецну се, шта има такво тепање, као да није за људе?! Шамари, гори беху него што их је кроз живот имала, јака је она може она волу реп да ишчупа а неће ли ове речи, зна биће гњила унутра као крушка, што је споља гледаш као виљамовка, жута, лепа, сочна а унутра црв је растресо сву. Зна она, опет ће даље, шмирглаће многе због Алексе, нису они он, ал' к'о да јесу. Слагаће она муку, као паприку у теглу, пеглаће је песницом да више стане, напуниће теглу до в'ра ал' даље не може. И дође в'р, и прекипи.
Тако се Алекса спусти на фотељу, загледа се у једну тачку, ни акање по ливадама, њивама, живом блату... не одагна Анку, ни косу њену, замршену.
Алекса, олади се супа! - довикује жена.
Ни супа, ни њива, ни песма... није као коса њена.

Родићу љубав

Родићу љубав,
да нико не види,
сакрићу се у кукурузе,
у браздама дубоким.
На шушљикама меканим, 
годишње бреме да истурим.
Завијањем Вучице дотакнућу Месец.
Урликом распрснути све оне Звезде ,
разбежаће се од таласа
што по мени језде.
Моје очи као Небески свод,
угледаће, тај дуго чекани Пород.
Понећу срп стари,
окачен испод трема,
ту нису годинама љубав рађали,
само се надали, у нади за'рђали.
Пресећи врпцу, везати у чвор
да се из ње роди, нови Пород.
Раширићу руке у стабла тог класја
да уживам Светлост која ме обасја.
Родићу љубав и моју жељу,
урликом, на том забрањеном весељу.

Госпо мила

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо
дошло време за кантар,
њише се, важе.. 
Није ти жао комадића душе
дато пролазнику
већ ти жао госпо, 
стопала твога меканога,
што се шаре на њему црташе,
канџама оштрим.
Птичјим млеком га мазала,
натапала, белила.. да буде невино,
да не упрља постељу белу,свилену
Зар тебе, о умна госпо,
да посаде на магарцу?!
Гукни! Њачи!
Не бој се, 
то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив
да се у њедра свије.
О, чујте Судови и Пороте
гукнула сам, 
како што је!

Велика Томић

 Света садашња Земља

Опрости ми Душане, 
опрости ми и ти Главо раздвојена,
где је и моја задојена,
да будемо велики,
да будемо људи.
Срамота ме је.
Стидим се Рода свога.
Зашто ме нисте потурили,
међ' латине варалица да будем?!
Што сте ме на Свету Земљу усадили,
Божуром главе да вам китим,
на поломљеном камену, 
што скршише арнаути?
Није ми тешко саставила сам те плоче,
душман је то па му није замерити,
вера му је таква.
Но, ми реците Правоверци,
оно што мене мучи,
зашто глођете Косовске кости
растрвљене лешинарима разним?!
Зар вам из очију не цури суза црвена?
Зар вам нису поља од Божура румена?
Од кога сте се прокужили, 
па лајете као дивљи керови,
кидишете на своју колевку,
на брата што се у њој љуља?!
Балама остаљјате траг,
да вам се семе потурено не затре?!
Зар ту крпу расцепљену од Космета,
не крпите, но је черечите!?
Срам вас било странике и странчице,
пљувачице, ко ће зараженом пљувачком даље да добаци.
Душане, одсеци им лајаве језике,
па немушти нек палацају
да народ не трују!
Поганством се сопственим заразили!

Велика Томић

 Камени цвет

На
Камен
Сиви
Стоји
Цвет
Раскошан,
Редак 
и леп.
Гледа
Стално 
У воду,
Туга
Нека, 
Ту је
А далека.
Пролазе,
Mиришу
А он 
Чека
Кишу.

„Non vibrato“

Твоје песме ја још чујем,
увукле се тад под кожу,
виолином, вибрато када свирну.
Aх, лепоте! 
У срце ме.... дирну!
На гудалу струји жица,
скочи дама са ружама,
та весела старичица,
па се попе на столове,
гудиш, свираш 
све до зоре.
Природни су то флажолети,
издржи, 
пробај одолети?!
Није могла, 
није крила то играње, 
то цупкање,
на свом лицу разоткрила.
Погледи се разменише, сјајни,
пуче осмех,
тај бескрајни. 
Свирац нагло звуке скрати,
првим прстом притиснуо
тад је жицу, скратио. 
Брже, боље схвати 
и четвртим тад дохвати,
ту се смути, 
ту се слети
и одсвира, вештачки флажолети.
Временом је научио,
гудало је користио,
без прстију дира срце,
у музици празне жице.
Као свирац, стари зналац,
изабрао један правац,
виолинисти према стилу,
па засвира, ко зна зашто?!
Без нота „non vibrato“.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Битисање
• Ноћ као бољка
• Бојно поље
• Не дам снове
• Марама
• Божур плаче
• Ивањдан
• Жива ватра
• Лето је било
• Моја Љубав

• Generalna [18]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom