Бојно поље

Дан буран, вече тихо,
свашта би, свега,
смех, сузе, песме, таблић....
Кроз отворен прозор,
чујем како гласно добује киша,
начас ме свеж талас,
запљусне свежином
и пожелим нешто лепо да напишем...
Мисли се упола стиха прекидају,
коме, зашто, чему...?!
О неком? Празна сам...
О мени? Досадна сам...
Патриотске? Народу коме до живота није?!
И тако...
Одлучих се
за тупо добовање кише
и осећај као после боја
русвај испреплетених мисли
као код рањених и мртвих
рука и нога, где год која.

Не дам снове

Марама

Ромињам
као киша јесења
ситно, уједначено
зар је све речено?
Не, није!
У теби се крије,
кључ од Раја,
и мојих
замишљених загрљаја,
и оне монсунске кише,
да све на влагу мирише,
испод мојих ноздрва,
та поплава твоја.
Зар је то тај Рај,
обична бљузга и крај?!
Што шљапках,
као деца мала,
упрљах стопала,
лепу хаљиницу
и кренух низ улицу.
Погледом ме испрати
са жељом да се вратим,
само језик да скратим.
И нека се само мисли море,
за добробит теби створе.
Језик зубима скратих,
мојој кући се вратих,
зидану од чежње
у разне боје
још један сувенир,
ставих око врата,
цветну мараму, као дар
да ме дави њен господар.

Велика Томић

Ивањдан

Раном зором, на Ивана Купале,
сиђе Сунце Живој Води,
зарони се, да се бољке ослободи.
Живо, здраво нагло скочи,
да га виде људске очи,
сину јако, зраци бљеште,
ајте млади и невесте,
на купање што раније,
да вам вода болест смије.
Нађи момче, цвет папрати,
који никад не процвета,
да те води тајна снага,
до склоништа закопаног блага.
Исплети венац девојче,
погледај кроз њега момче,
да и теби светлост сине,
као дар жељене судбине.
Све велико и све мало тога дана, 
ватру прескакало,
да их здравље свију прати
и злу болест, огњем протерати.
Шумадинка лепа вила,
на вр' брда, "Живу Ватру" запалила,
другарице њене миле у коло се ухватиле,
запевале, заиграле и ватри се обраћале,
да им даде те радости, 
као Земљи све плодности.

Жива ватра

Нећу 
више 
кроз 
венчиће
ја 
гледати
момчиће
нит'
желити
с тобом
срећу
ал'
умрећу,
умрећу.
Што 
сам 
ватру 
запалила
и 
угараке 
поделила
себи 
нисам 
ја 
узела
зато 
ми 
је
душа
свела.

Лето је било

Било је лето,
са мирисом чежње,
када дах лепоте слади
и једно путовање,
кроз небиски свод,
да облаке беле,
свије на груди.

Било је лето,
а ја летња трешња,
што одгризом сочним,
засладих усне,
суве к'о барут,
целивајући пустиње
на јастуцима црним.

Било је лето,
са сјајем у оку,
што сунце упери зрак,
у ту зеницу дубоку.
Свуче јој мрене,
разголи мреже,
отвори поглед, што до звезда сеже.

Било је лето,
ја звезда мала,
загледах се у извор,
да обзир видим,
а тамо лепоте порочне,
одвукоше ме,
у дубине моћне.

Било је лето,
и ја са њим,
горела и прегорела
сунчајући стопала.
Ходајући по врелом камену
тој трешњи укусној
да нађем замену.

Било је лето,
као нека давна лета,
и спарина клета,
поквари оморином,
тај диван хлад,
под нашом боровином.

Велика Томић

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• Битисање
• Ноћ као бољка
• Бојно поље
• Не дам снове
• Марама
• Божур плаче
• Ивањдан
• Жива ватра
• Лето је било
• Моја Љубав

• Generalna [18]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom