расула се љубав у моје потоке.
И по стрњикама оштрим,
што ранише ми стопала,
ту је и добрим делом остала.
Да је тражим, да је скупим,
да ми тече у слаповима,
сваки слап да ми име има.
У балама да је заденем,
крај поточаре старе,
високо под небом,
у велике камаре.
Да се брчкам и пастрмке ловим,
да силније песмом од њих жуборим.
Око бала игру заиграла и ране крвавих стопала,
на њима видала.
Скупићу је!
На једном ће месту бити,
спавати, јести и као воду је пити.
Велика Томић